Partenaires

Sorbonne Paris IV CNRS


Rechercher

Sur ce site

Sur le Web du CNRS


Accueil du site

Résumés RES

ALBERT Marie-Aude
M. Vološin’s Judas : ‘stumbling stone’ or ‘cornerstone’ of the gospel

RES 77/4

Christ’s best disciple, distinguished by the communion of salt. The ‘stumbling stone’ of the Last Supper’s underlying meaning, concealed by Tradition. The apostle made heroic through the purity of his sacrifice. A man worthy of inspiring artists in accordance with the holy texts… In Maximilian Vološin’s very first article dedicated to the representation of the Mystery of the Oberammergau Passion in 1900, one can find both the problematics and all the elements of the enigma of Judas, which haunted him from 1906 to his death and which he developed more than any other writer of the Silver Age through numerous critiques, conferences, essays and poems. With erudition and passion, VoloÒin jointly explored the trail of both the Apocrypha and Gnostics, and never stopped expanding the rich theme of moral and political implications, historical and metaphysical perspectives... to such an extent that after the Bolshevik Revolution, he made it the ‘cornerstone’ of his historiosophic reflection on the Paths of Russia and the role of Jews in the economy of Salvation.

ALBERT Marie-Aude
Иуда М. Волошина : « камень преткновения » или « треугольный камень » евангелия

« Лучший ученик » Христа, избранный причастьем соли, « Камень преткновения » истинного значения Тайной Вечери, спрятанного Церковной Традицией, посвяшенный апостол, достигший героизма подвигом своей жертвы и удостоенный вдохновлять писателей и художников с безусловным уважением Святого Писания... В первой же статье Максимилиана Волошина, посвяшенной в 1900 г. представлению известной Мистерии Страстей Христовых в Обер-Аммергау, уже находятся вся проблематика и все щлементы загадки Иуды, которая от 1906 г. до самой смерти будет его увлекать и которую он будет углублять, больше чем любой другой писатель Серебрянного Века, через многочисленные статьи, лекции, щссе и стихотворения. С щрудицией и со страстью, исследуя одновременно источники апокрифов и гностиков, Волошин не перестает расширять щту тему, насышенную моральными и политическими последствиями, историческими и метафизическими, до такой степени, что после Революцией Октябрьской фигура Иуды станет « треугольным камнем » его историософских размышлений о Путях России и о роли Евреев в Божьем плане Искупления.


ANDJELKOVIĆ Sava
Mimetski, diegetski i geopolitički prostor u dramama o ratu na Balkanu

RES 77/1-2

Na korpusu od devet tekstova devet autora iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije i Crne Gore koji govore о nedavnim ratovima na Balkanu (Isidora Bjelica, Saga o UNPROFORU, Igor Bojović, Happy End / Divče, Ljubomir Đurković, Otpad, Almir Imširević, Kad bi ovo bila predstava..., Goran Markovic, Turneja, Biljana Srbljanović, Porodične priče, Slobodan Šnajder, Zmijin svlak, Damir Šodan, Zaštićena zona i Filip Šovagović, Cigla) ispituje se « svoj », « tuđ » i « ničiji » prostor koji se u tekstovima javlja kao zatvoren i otvoren mimetski prostor, kao savremeni diegetski i mimetski prostor (sa posebnim osvrtom na geopolitiku mimetskog prostora). U zatvorenom mimetskom prostoru rat utiče na likove običnih građana i njihove postupke. Osnovni dramaturški izbor za prikazivanje rata u zapadnobalkanskoj drami je diegetski prostor. On pothranjuje dramaturgiju zatvorenog mimetskog prostora u kom se rat oglašava putem svedočenja ili izveštavanja, ali se i neudaljeni diegetski prostor uvlači u njega zvukom ili svetlom, ponekad sposoban i da ga povredi. Postoje i scene na otvorenom mimetskom prostoru ratišta, kao i ratne akcije koje su predstavljene u takvom istom prostoru. Bez obzira što su malobrojne i samo u dve drame iz korpusa (Bjelica, Markovic), one svedoče o specifičnosti nove dramaturgije koja se bavi nedavnim balkanskim ratovima.


COOPER Brian
Étude lexicologique et éthymologique de quelques variétés russes de pommes enregistrées dans les dictionnaires de base

RES 77/3

On a étudié sous seize titres une sélection de noms de variétés communes qui se trouvent dans les dictionnaires russes. L’étude amène à conclure qu’un certain nombre de ces noms se forment, pour ainsi dire, par la transformation d’une locution du type adjectif + nom en un seul nom dérivé de l’adjectif avec le suffixe -ka, par exemple anisovka < anisovoe æbloko. Il y a aussi des noms choisis en apparence arbitrairement, tels que kandil‘ et arkad, bien qu’ils puissent être suggérés de temps en temps par les attributs de la variété. Il va sans dire qu’il y a des noms inspirés par l’endroit d’où la variété tire son origine, comme antonovka, ou par la personne qui l’a produite, comme borovinka.

COOPER Brian
Лексикологические и етимологические исследование некоторых русских сортов яблок,названия которых вошли в основные словари

RES 77/3

В щтой статье изучаются под шестнадцатью заглавиями названия разных сортов яблок, вошедшие в русские словари. Исследование приводит к выводу, что форми¬руется значительное количество таких названий путем преобразования, так сказать, фразы типа прилагательное + сушествительное в единое сушествительное, основанное на прилагательном с суффикцом -ка, например анисовка < анисовое яблоко. Есть конечно и названия как бы произвольно придуманные (аркад, кандиль и так далее), хотя они иногда берут начало от особенностей сорта. Само собою разумеется, что сушествуют и названия, вызванные местом, откуда (или человеком, он которого) происходят данные сорта, например антоновка или боровинка.


DOTSENKO Sergei
‘Added to the evil’ : the theme of betrayal in the poem Judas by A. Remizov

RES 77/4

The spread of autobiographical themes in Remizov’s works was also seen in places, where it was hardly imaginable in the way. He often added some autobiographical features to his versions of apocryphal stories. Moreover, for Remizov the choice of the apocryphal story is strongly dependent on his autobiographical features. That is why his poem Judas (1903) is worth essential attention. Due to the high importance of the motif of betrayal in his own biography, he also chose it as a subject of his writings. By the time he wrote Judas, Remizov’s biography concealed two episodes tighly connected with the theme of betrayal. Concerning the two themes of betrayal and rejection in the story of Judas, the poem is an attempt not only to give explanation to the evangelic story, but to explain some of his own biography as well. Well-known is writer’s saying : ‘While listening The Passion of Matthias by Bach I could clearly hear the weakening of Peter in the tinkling story told by the Evangelist, and after the cock-crow did I feel sharply the despair of Judas. What sort of sin or crime caused this feeling in me ? I think that I was born into this world in the wrong time. As though I wormed myself into this world without being neither wanted nor welcome.’ Remizov implicitly identified himself with Judas and his tale of Judas is simultaneously a tale of himself.

DOTSENKO Sergei
« И к злодеям причтен » : тема предательства в поэме А. Ремизова Иуда

RES 77/4

Экспансия « автобиографизма » в произведения Ремизова затрагивала и те сюжеты, в которых « автобиографизм » изначально был невозможен. Ремизов в свои версии апокрифических сюжетов часто включал автобиографические мотивы. Более того, для Ремизова сам факт выбора того или иного сюжета - уже свидетельство его « автобиографичности ». Именно щтим примечательна пощма Ремизова Иуда (1903). Сюжет предательства Иуды был выбран Ремизовым потому, что щта тема была для него актуальна в связи с фактами его биографии. В жизни Ремизова к моменту написания Иуды были два щпизода, имевшие отношение к теме предательства. И потому пощма Иуда (с ее идеями предательства и отверженности) есть не только объяснение евангельского сюжета, но и объяснение судьбы самого Ремизова. Знаменательно признание писателя : « А слушая Баха Страсти от Матфея, я остро различил в звеняшем рассказе евангелиста пробуждение Петра, когда запел петух, и с не меньшей остротой я почувствовал отчаяние Иуды. Какой грех, какое преступление вызвало у меня щто чувство ? И думаю : не вовремя мое появление на свет. Я как бы втерся непрошенный и в мире нежелательный ». Ремизов имплицитно отождествлял себя с Иудой, и его рассказ о судьбе Иуды становится одновременно и рассказом о самом себе.


DŽELILOVIĆ Muhamed
Srebrenica u poslijeratnoj bosanskohercegovačkoj drami

RES 77/1-2

Problem fikcije i realnosti, tačnije, drame i dokumenta, razmatra se na primerima drama koje govore о zločinu u Srebrenici : Samoubice (Gojko Bjelac i Nataša Govedarica) i Priviđenja iz srebrenog vijeka (Almir Bašović). Autor razmatra probleme koje smatra relevantnim za dramske pisce i pozorišne izvođače : kako postupati sa činjenicama iz nedavne prošlosti, ukoliko umetnost želi da bude i svedok tih događaja, kako svedočiti, a da se ne upadne u ideološke i političke zamke, i kako izbeći sudar « istoričnosti tekstova » i « tekstualnosti istorije », pri uklapanju u savremene dramske tokove. Obe drame upozoravaju da se o umetnosti mora misliti u trouglu estetičkog, etičkog i političkog. U današnjoj balkanskoj stvarnosti postoji manipulacija tragedijom i svim oblicima ratne i posleratne patnje ljudi u Bosni i Hercegovini, dok istoriografija, sa tri suprotstavljene vizure, nadmašuje fikciju umetničkog svedočenja rata.


GOVEDIĆ Nataša
Trauma apatije : dvije dramatičarske postjugoslavenske nigdine (Ivana Sajko i Biljana Srbljanović)

RES 77/1-2

U dramama hrvatske autorice Ivane Sajko i srpske dramatičarke Biljane Srbljanović istražuju se razližiti oblici apatije, narožito etička apatija (definisana kao naše informirano sudjelovanje u svijetu ravnodušnosti prema povredi nanesenoj drugima). Dok Sajko stvara simboličke prostore apokaliptičkih Nigdina, Srbljanovićeva se bavi konkretnom topikom Srbije, Europe i SAD-a.
U Beogradskoj trilogiji i Americi, drugi , Srbljanovićeva se priklanja modernističkom razumijevanju drame kao takozvanog realističkog pripovijedanja ili eksplikacijske naracije ; tek ponešto poetizirane « kriške života », a u Porodičnim pričama i Padu se okreće nadrealnim i alegorijskim modusima pripovijedanja. Drame Biljane Srbljanović su napisane protiv pozicije lažnog svjedoka. Radi se о uspješnoj transformaciji jezika političke u jezik etičke traume.
Prvi komadi Ivane Sjajko su nudili senzualan, poetski jezik, koji se postepeno transformirao u govor osnovnih lingvističkih transakcija. Čitav dramski univerzum Sajkove (u osciliranju između ekstremnih reakcija apatije i nasilja, zagovarajući ideju kako svi zajedno sudjelujemo u konstantnom « ratu »), bilo bi moguće interpretirati kao tjeskobu uskraćene subjektivnosti Naranča u oblacima nudi najbogatiju paletu pitanja о bespomoćnosti i revoltu subjekta). Likovi Sajkove obično su upoznati sa zločinima u vlastitom susjedstvu, ili su čak njihovi izvršitelji ; u Četiri suha stopala oni su tipični promatrači katastrofe ili lažni svjedoci. U Ženi-bomba teroristički čin uspoređen je s materinstvom, točnije činom rađanja. Njena Žena-bomba rađa Crva, što je slično ciničnoj matrici stvaralaštva iz drame Pad Biljane Srbljanović. Traumatsku potiskivanje proživljenog nasilja likove čini « ravnodušnima », iz čega je izlazak pronađen u eksplozivnoj agresiji, pa čak i autorskoj identifikaciji s likom internacionalnog terorizma.
Apatija u djelu Biljane Srbljanović iznosi na vidjelo političku i komunalnu, kao i osobnu povredu ili ponovno igranje traume, a ne samo svjedočenje nasilju i njegovo potiskivanje. Srbljanović se bavi politikom žalovanja, dok Sajko koncentrira svoje likove oko politike « osvete ». Sajkova je sklonija fundamentalističkim političkim orijentacijama (ili krajnja bespomoćnost ili terorizam), dok Srbljanovićeva svjesno primjenjuje marksističku kritiku, na različitim razinama i u svim svojim komadima (posebno Supermarketu i Americi) napadajući konzumerističke vrijednosti. Srbljanovićeva i Sajkova pišu suvremene tragedije. Samim time traže, a moda i izazivaju, promjenu vladajućih vrijednosti.


KABAKOVA Galina
Pishcha v russkikh poslovitsakh i pogovorakh

RES 77/1-2

Odsjek za dramaturgiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, koji ima trojako obiljezje : teorijsko, prakticko-zanatsko i kreativno-istrazivacko. Koncept studija je utemeljen na kompleksnosti i sintetskom karakteru dramskih umjetnosti, na pozitivnim svjetskim iskustvima visokoskolske edukacije i na originalnim metodama rada iz oblasti dramaturgije, teatrologije i filmske umjetnosti. U posljednjih dvadesetak godina u Bosni i Hercegovini su se pojavile tri antologije bosanskohercegovacke drame i jedna antologija bosnjacke drame. Prekretnice u ovoj dramaturgiji cine pojave, najpre, Miodraga Zalice, Velimira Stojanovica i Dzevada Karahasana, a potom Almira Imsirevica. U najnovijoj dramskoj i pozorisnoj produkciji autor uocava generacijsku podjelu i akcentuje autore mlade generacije dramskih pisaca : Almira Imsirevica, Ines Tanovic i Almira Basovica.


 KOVAČEVIĆ Marko

RES 77/1-2

Educirani dramatičari : od autodidakta do postmodernista

Specifičnost u stodvadesetogodišnjoj tradiciji pisanja dramskih djela u Bosni i Hercegovini jeste činjenica da se ogromna većina dramskih autora može svrstati u kategoriju auto- didakta, što ne upućuje i na estetski domet. Pisanjem dramskih djela su se sporadično bavili književnici čija je preokupacija bila proza i poezija. U ratnoj 1994. otvara se Odsjek za dramaturgiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu, koji ima trojako obilježje : teorijsko, praktičko-zanatsko i kreativno-istraživačko. Koncept studija je utemeljen na kompleksnosti i sintetskom karakteru dramskih umjetnosti, na pozitivnim svjetskim iskustvima visokoškolske edukacije i na originalnim metodama rada iz oblasti dramaturgije, teatrologije i filmske umjetnosti.
U posljednjih dvadesetak godina u Bosni i Hercegovini su se pojavile tri antologije bosanskohercegovačke drame i jedna antologija bošnjačke drame. Prekretnice u ovoj dramaturgiji čine pojave, najpre, Miodraga Žalice, Velimira Stojanovića i Dževada Karahasana, a potom Almira Imširevića.
U najnovijoj dramskoj i pozorišnoj produkciji autor uočava generacijsku podjelu i akcentuje autore mlađe generacije dramskih pisaca : Almira Imširevića, Ines Tanović i Almira Bašovića.


KRYLOSOVA Svetlana
A Contribution to the Lexico-semantic Study of Colour Terms in Russian and in French

RES 77/1-2

The aim of the study is to analyse, through the colour names found in a set corpus (fashion magazines in Russian and in French from 1998 to 2004), the naming process in relation with colours as a set of multilateral linguistic phenomena, to establish links between linguistic and extra-linguistic factors including the pragmatic nature of the Russian and French texts under study. For this purpose, a study has been carried out into the methodology of the linguistics of colours and into the definition of the main notions in this field ; the various models of chromatic terms in Russian and French have been comparatively analysed ; the correlations between the evolution of the vocabulary of colours and social phenomena have been examined ; and, on the basis of a comparative study of the content of chromatic terms in Russian and in French, some problems connected with the translation of chromatic terms have been raised.


LAZIN Miloš
Otkud uspeh Biljane Srbljanović ?

RES 77/1-2

Uspeh dramskih tekstova Biljane Srbljanović na evropskim scenama je nezapamćen u istoriji književnosti iz koje dolazi i jezika na kojem piše. Međutim, u Srbiji se značaj tog dela umanjuje. Razlog verovatno leži u kritici ponora sprskog društva devedesetih i anatomiji zločina koje nude njena četiri komada. Ta slika zla se upisuje u kaleidoskop nove evropske drame, koju, na samom kraju prošlog veka, ispisuju brojni britanski dramatičari in-yer-face theatre, ali, istovremeno, i njihovi vršnjaci u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Mađarskoj, Rusiji, Španiji i gotovo svim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije. Sara Kejn, Mark Rejvenhil, Marijus fon Majenburg, Evgenij Griškovjec, Almir Imširević, Dejan Dukovski, ali i Biljana Srbljanović, uspevaju da sa evropskih scena odagnaju sliku i vrate na scenu svet ; naš današnji, u svoj njegovoj ogoljenosti, obezličenosti, obezglavljenosti, u svoj njegovoj fan- tazmagoričnosti. Ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije devedesetih iznudili su ovakvo čitanje : Sarajevo je bila tragična scena koja je pozorišnicima otkrila da su se osamdesetih, post- modernističkim slikovnicama « sklonili od sveta » u estetizovani geto. Evropski uspeh Biljane Srbljanović je posledica samosvesti da pozorište ne sme okrenuti leđa tim strahotama kao i njenog umeća i hrabrosti da ih vidi i dâ im scenski oblik. Ali ova samosvest u srpskom društvu, još uvek snažno obeleženom nacionalističkim projekcijama, nailazi na otpor.


MAGUIDOVITCH Marina
Choix du lieu de vie comme élément de stratégie professionnelle des peintres de l’émigration

RES 77/3

La position des peintres concernés par le marché du travail et celui de la production artistique, en tant que travailleurs indépendants, est lié à un risque élevé due à l’instabilité de l’offre et de la demande.

Cette situation se complique singulièrement dans le cas des artistes issu de l’émigration et par conséquent, peu préparé aux conditions de fonctionnement du marché du travail de leur pays d’accueil.

Notre article est fondé sur les informations fournies au cours de l’établissement de bases de données, elles-mêmes élaborées à partir des renseignements apportées par un matériel littéraire, par des biographies des peintres russes, ayant émigré, durant une période allant de 1917 à 1988, ainsi que sur la recherche menée auprès des peintres russes contemporains vivant à l’étranger.

Nous avons ainsi pu remarquer quelles étaient les motivations qui permettaient le choix de la destination de leur futur lieu de vie et de travail. À ce titre, entre aussi en ligne de compte l’expérience professionnelle, déjà éventuellement acquises auparavant, la qualité des études effectuées, ainsi que l’age de l’artiste.

L’application d’un travail de statistique aux informations collectées a fait apparaître que la France a été et reste toujours l’essentiel centre d’attraction, pour les artistes émigrés.

MAGUIDOVITCH Marina
Professional strategies for emigrant artists

RES 77/3

The social identity of the artist, acting as self-employed worker at labor and art markets simultaneously is risky enough as a result of the uncertain demand and supply variations. This uncertainty is much more ??? in the case of the emigrant artist who is not prepared to the market conditions of a new country. Basing on biographies and carriers of Russian artists who left Russia between 1917 and 1988, as well as on review data of the contemporary Russian painters working in France and Finland, the article enlightens relations between the artist’s age, education, training and experience on the one part and his market success on the other. It is shown that the most successful were the emigrant painters whose professional education had place in the countries of their residence. On the other hand a great part of young Russian emigrants gave their preference to Czechoslovakia and Balkan countries where they had good possibilities for art education and training.

The statistical processing of available data shows that France was the main attraction center for Russian painters in spite of the market condition changes during more than 80 years. The reasons for it are :
1. The cultural unity between France and Russia rooted in traditions from 17th age.
2. The place of Paris as a legitimated expertise center for art work valuation.
3. Its geographical position allowing good communication with the other European cultural centers.

These reasons are critical for the emigrant artist allocation.


MILADI Lidia
Właściwości syntaktyczne czasowników modalnych i fazowych w języku polskim i francuskim a proces gramatykalizacji

RES 77/3

Czasowniki modalne i fazowe w języku polskim (tzw. czasowniki posiłkowe) wchodzą w dwie konstrukcje syntaktyczne : No Aux V-inf W i No Aux Prép to żeby V-inf W. Właściwości syntaktyczne tych czasowników różnią się zasadniczo mimo że ich cechą definicyjną (wspólną) jest brak alternacji bezokolicznika pojawiającego się po nich ze zdaniem dopełniającym spójnikowym. Dopełnienie bezokoliczłnikowe czasowników wchodząłcych w strukturę No Aux V-inf W posiada wiele cech świadczących o charakterze predykatywnym bezokolicznika (charakter obligatoryjny, niemożliwość permutacji na początek zdania, stosunkowo rzadka możliwość ekwiwalenta nominalnego, niemożliwość ekwiwalenta zaimkowego…). Natomiast dopełnienie bezokolicznikowe czasowników wchodzących w strukturę No Aux Prép to1 żeby V-inf W posiada właściwości nominalne o czym świadczą następujące transformacje : substytucja nominalna, pronominalizacja, możliwość permutacji na początek zdania, możliwość zastosowania bezokolicznika (za pomocą morfemu to2) w kontrastywnej konstrukcji fokalizującej. Różnice te można wytłumaczyć odnosząc się do teorii gramatykalizacji. Badane właściwości syntaktyczne wskazują na to, że czasowniki wchodzące w strukturę No Aux V-inf W W przedstawiają większy stopień gramatykalizacji od czasowników należących do konstrukcji No Aux Prép to1 żeby V-inf W. Porównując klasę czasowników modalnych i fazowych w języku polskim i francuskim obserwuje się, że polskie czasowniki modalne i fazowe są mniej zgramatykalizowane niż ich odpowiedniki francuskie.


MILETIĆ-ORUČEVIĆ Tanja
Vrijeme i hronotop u najnovijoj bosanskohercegovačkoj dramaturgiji

RES 77/1-2

Na primjerima četiri suvremene drame različite poetike i dramskog izraza govori se о drami kao historiografiji u « vremenu koje je iskočilo iz zgloba ». Najznakovitije vezana za tradiciju jeste drama Zlatana Hadžidedića Pad, velika srednjo- vijekovna historijska freska koja problematizira pad Bosne, neosporno dramatičan period, relativno slabo dokumentiran, ali zato još uvijek bogato polje rasprava о etničkim « korijenima ». U Zvornikuja sam ostavio svoje srce Abdulaha Sidrana ima temu tragedije stradanja Bošnjaka u Podrinju, s elementima martirologije i nacionalno-romantičarskog patosa i ambivalentnim odnosom prema tradiciji. Almir Imširević pokušava dešifrirati socijalističku i pionirsku mladost, prešućene zločine i uzaludne pobune u komadu Balkanski đavo Sram. Almir Bašović u Priviđenjima iz srebrnog vijeka upušta se u pokušaj razumijevanja srebreničke tragedije, dolazeći do tragedije mislećeg subjekta pred zločinom, šutnjom i apsurdom. Navedene drame su analizirane uz pomoć hronotopa kao osnovne kategorije, i to mehaničkog, funkcionalnog/semantičkog i manirističkog hronotopa (tipologija Dževada Karahasana, razvijena iz književno-teorijske misli Mihaila Bahtina).


MILIN Bosko
Izmedu angažmana i eskapizma

RES 77/1-2

Pisanje pozorišnih dramskih tekstova u Srbiji i Crnoj Gori tokom poslednje decenije dvadesetog i prvih godina dvadesetprvog veka postavilo je savremene dramatičare pred teške odluke. Oni su, shodno svojim opredeljenjima, odgovorili na brojne načine. Opresivni režim, ratovi u okruženju i razaranje društva podstakli su mnoge autore da se pozabave problemima na angažován način. To je istovremeno ponukalo mnoge pisce da svoje spisateljske sposobnosti čuvaju od dejstva spoljnih užasa iz sveta realnosti. Posledicu tih burnih godina možemo viděti u neverovatnoj raznovrsnosti tema i sredstava koji su srpsko pisano dramsko stvaralaštvo očuvali živim.


NIKČEVIĆ Sanja
Zarobljena scena - odjeci rata slučaj Marijinih slika Lydije Scheuerman Hodak

RES 77/1

Monodrama Marijine slike Lydije Scheuerman Hodak imaju oznaku « istinite priče » о silovanju u ratu, о dvije žene, Mariji, majci, i Luciji, njezinoj kćeri, koje iz okupiranog slavonskog sela kroz minsko polje dolaze u osječku bolnicu ; majka je putem pobacila, a kćerka rodi kćer i umre na porodu. Prebacujući fokus s jednog mogućeg tragičkog junaka (kćer) na drugog (baku), ovo je i priča о životu, urađena na kontrapunktu harmonije i mira, odnosno « sretnog sjećanja » i ratnih sjećanja, « slika strave ». Iako priču priča jedan glas, Marijin, drama se ne ograničava samo na njezinu priču, nego govori i priču Marijine doktorice, psihijatrice Ksenije. Pored međunarodnog odjeka (tiskana u Nemačkoj i Americi, izvedena na poljskom i perzijskom jeziku, viđena na više inostranih kazališnih festivala), drama nije imala adekvatan hrvatski kazališni odgovor. Mada objavljene u Hrvatskoj, Marijine slike su se pojavile samo u jednoj privatnoj izvedbi. Drama se ne može uklopiti u vladajući trend tzv. "nove evropske drame". Ni hrvatsko, ni evropsko kazalište ne voli emotivne komade, već radije poseže za intelektualnim ili metaforičkim odgovorima na stvarnost. Pored činjenice da rat kao tema nije bio često prisutan na hrvatskoj sceni, koji su još razlozi odbijanja ? Najpre, suviše snažna realnost koju smo živjeli ili pratili na TV ekranima bila teško prevodiva u kazališni jezik, zatim želja za zaboravom i normalnim životom, kada se kazalište doživljava kao trenutak zaborava ratne stvarnosti i privida normalnog života. Tu su još psihološki osjećaj krivice ili sindrom preživjelog i strah od cenzure, kao i činjenica da ovaj tekst nije ni za vrijeme, a ni nakon rata odgovarao niti jednoj od vladajućih političkih opcija u zemlji : onima koji smatraju da « što prije treba zaboraviti » i drugima da « ne smijemo nikada zaboraviti ».


NIKOLIĆ Darinka
Deca autizma ili Male priče o malim ljudima

RES 77/1-2

Autor teksta ističe mesta u kojima se susreću nova evropska i nova srpska drama. Smatra da su mladi dramatičari u Srbiji istovremeno progovorili kada i evropski autori, о istim temama i istovetnim jezikom, kao i sa istim profilom junaka, ali iz sasvim drugačijeg civilizacijskog i kulturnog backgrounda, sjedne strane, i iz situacije autizma diktiranog višegodišnjim prinudnim odsustvom komunikacije sa svetom, u vreme ratova na Balkanu i sankcija. Za analizu je odabrala autohtone autorske pojave, tri predstavnice nove srpske drame : Anu Lasić, Gde ti živiš ?, Mariju Karaklajić, Fausse attaque, mal parer i Milenu Marković, Paviljoni ili Kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru. U odnosu na novi mainstream one imaju više podudarnih elemenata (Ana Lasić i Milena Marković) ali i apartnu poetiku (Marija Karaklajić).


NIQUEUX Michel
On the mitigation of the sorrows of hell in the legends of Judas

RES 77/4

The legend of Judas, related by Jacques de Voragine in the Golden Legend and spread in Russia from the 15th century, does not mention the destiny of the traitor. It is obvious that he goes to hell, but in some medieval texts (in particular in the Navigation of Saint Brendan), one can find the pattern of a mitigation of the sorrows of hell for one or several days. In Russia, this pattern only appears at the end of the 19th century and the beginning of the 20th century (by Gor´kij, Remizov, Vološin). The principal theological justification of the redemption of Judas is due to S. Bulgakov (« Judas Iscariot the treacherous Apostle », Put´, 1931).

NIQUEUX Michel
О смягчении адских мук в легендах об Иуде

RES 77/4

Легенда об Иуде, изложенная в Золотой легенде Жака де Воражина (Якопо из Варацце) и распространенная в России с ХВ века, умалчивает о посмертной судьбе Иуды. Очевидно, он попадает в ад, но в некоторых средневековых западных текстах (гл. о. Плавание св. Брендана) встречается мотив о смягчении адских мук Иуды на один или несколько дней. В России мотив смягчения появляется лишь в конце ХIХ - начале ХХ века (Горький, Ремизов, Волошин). Главное богословское обоснование искупления Иуды принадлежит С. Булгакову (« Иуда Искариот Апостол предатель », Путь, 1931).


OSTOJIĆ Ljubica
Uz imaginarnu antologiju suvremene bosanskohercegovačke drame

RES 77/1-2

Rad je zamišljen kao uvod u imaginarnu antologiju savremene bosanskohercegovačke drame. Sa izuzetkom jednog dramskog teksta, drame u ovom izboru (osim poslednje) nastale su u periodu dve decenije pre početka rata koji je obeležio kraj XX veka na Balkanu. Sve drame su zavidnog literarnog dometa i imale su uspešan scenski život. Izbor autora, prema nastanku drama, je sledeći : Zagrljenici Miodraga Zalice, Nije čovjek ko ne umre Velimira Stojanovića, Hasanaginica Alije Isakovića, Dječja bolest : Otac na službenom putu Abdulaha Sidrana, Kralju ipak ne sviđa se gluma Dževada Karahasana, Lutkino bespuće Safeta Plakala i Kulin ban Zlatka Topčića.


PANOVSKI Naum
Postmodernisticka transfiguracija dramskih pejzaza Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije i Crne Gore

RES 77/1-2

Postmodernistička transfiguracija dramskih pejzaža Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije i Crne Gore

Ističu se obeležja postmodrnizma, kao načina mišljenja i delanja, koje autor prepoznaje u nedavnoj savremenoj balkanskoj stvarnosti (linearnost, sporost kretanja, kretanje u natrag, dekreativnost...). U novom Vebstrovom rečniku američkog jezika uvedena je leksička jedinica balkanizirati sa značenjem poděliti na male delove ; balkanizacija u političkoj terminologiji znači dekonstrukcija, dezintegracija, fragmentacija, konfrontacija, orijentacija prema sebi, samo-izolacija... Postmodernizam i balkanizacija izražavaju isti defetistički horizont dehumanizacije. Jugoslavija je bila podvrgnuta dehumanizaciji i postmodernističkoj fragmentaciji nasilnom i brutalnom transformacijom njenih prostora.
Izvesni dramski pisci i ljudi od teatra sa ovih prostora, prateći signale etničkih impulsa i pripadnosti ’svojoj krvi’ izabrali su da pripadaju ’svojima’ - odbijajući tako druge. Mešajući svoju komunističku prošlost sa nacionalistčkom sadašnjošću, postali su palanački dobošari, vikači i branitelji ’krvi i tla’. U svojim radovima oni stvaraju jedan zatvoren, i samo njihov, svet.
Pisci mlađe genracije su ostali zarobljenici kancerogenog prostora beznađa. I uprkos individualnim iskazima i čvrstim suprostavljanjima, oni nisu mogli da dosegnu kritičku distancu. Postali su, nažalost, sluge novog boga zabave, profita i brzog uspeha. Tako se, možemo reći, rodila balkanska estetika ’krvi i spreme’ i njihovi svetovi obeleženi ratovima mržnje, ispunjeni brutalnošću i nasiljem, vulgarnošću, očajem, cinizmom, nedostakom ljubavi i nade. Almir Imširević, Filip Šovagović i Biljana Srbljanović stvaraju slike sveta koje su tematski lokalne, parohijalne, samodovoljne, estetski zasnovane na realističkoj tradiciji pozo- rišta dvadesetog veka.
Za razliku od njih, Dževad Karahasan, Slobodan Šnajder i Filip David pokušavaju da kritički sagledaju pogubnu realnost i tako izraze svoje nezadovoljstvo. Ipak, postmodernistički pejzaž transfigurisanog balkanskog prostora, koji se pojavio na ruševinama Berlinskog zida, a koji je podigao nove visoke zidove oko svojih izolovanih fragmenata narcisoidnosti, čeka svoju novu dramu.


PETLEVSKI Sibila
Mala forma u novoj hrvatskoj drami

RES 77/1-2

Spontani, ali i programatski motiviran izbor relativno kratke dramske forme s malom glumačkom podjelom (ponekad s minimalnim scenarističkim zahtjevima, kao u takozvanom ’bare stage’ žanru, a ponekad s preobilnim ’nepostavljivim’ scenskim uputama koje asociraju na ekspresionizam) proširen je fenomen kad je riječ о hrvatskoj novoj drami, posebno u dramama mlađih autora rođenih sedamdesetih. Bilo bi pogrešno postmoderni fenomen - koji u obrađivanim primjerima ima veze s poratnom rezignacijom devedesetih i namjernim odbacivanjem ideologema vezanih uz ’veliku dramu’ - svesti isključivo na kvantitativne argumente i tehničke karakteristike u čisto formalnom opisu naziva ’jednočinka’ ili ’drama male glumačke podjele’. Štoviše, povijest jednočinke u hrvatskoj drami i kazalištu od početka dvadesetoga stoljeća do danas, pruža nam dobru izliku za proširenje definicije ’male forme’ u suvremenoj hrvatskoj dramskoj književnosti.


RADULOVIĆ Ksenija
Dušan Kovačević : « virtuelni » i « realni » svet tokom poslednje decenije XX veka

RES 77/1-2

Od kada je 1973. god. izvedena prva Kovačevićeva drama Maratonci trče počasni krug u beogradskom Ateljeu 212, njegovo ime je stalno prisutno na pozorišnim scenama. Centralni predmet istraživanja su dramski komadi Urnebesna tragedija, Lari Tompson, tragedija jedne mladosti i Kontejner s pet zvezdica, svi napisani i realizováni na pozornici tokom poslednje dekade. Najvažnije osobenosti Kovačevićevih dramskih tekstova, nastalih u jednom izrazito turbulentnom i dramatičnom periodu srpskog društva, bi bile sledeće : autor se primetno udaljava od realističkog obrasca i približava duhu apsurda koji karakteriše komedije iz njegove rane faze ; u preplitanju različitih nivoa realnosti, briše se oštra granica između normalnog i nenormalnog, uobičajenog i grotesknog, što je savršeni odraz događaja iz neposrednog društvenog okruženja ; likovi počinju da žive simulirane živote, udaljeni od svojih stvarnih problema i nespremni da sagledaju realnost onakvom kakva ona zaista jeste. Nekada vitalni junaci sve više postaju duhovno i mentalno obogaljeni ; nastavljeno je gorko viviseciranje mentalitetskog obrasca, ali su istovremeno prisutne i apriorističke teze-metafore komada.


ROLET Serge
Who is Leonid Andreev’s Judas ?

RES 77/4

Interpretations of Iuda Iskariot usually fall into two camps. Some writers emphasise the philosophical problems (the so-called ‘eternal issues’) in which L. Andreev was considered an expert. Others, however, refer to the contemporary political context, which was, around 1905, especially characterised by the theme of betrayal.

Our own reading of Iuda Iskariot is, on the other hand, essentially autobiographical. Among the correspondence between M. Gor‘kij and L. Andreev one can find a number of letters which, by their tone, subject matter and even certain specific turns of phrase suggest that the relationship between these two writers can be compared to that between Judas and Christ in Andreev’s story. It is possible to view Leonid Andreev’s Judas as none other than Leonid Andreev himself.

ROLET Serge
Иуда Леонида Андреева, кто он

Анализ рассказа Иуда Искариот обычно проводится в двух направлениях : либо он обрашен к философским проблемам (к « вечным вопросам »), в чем Андреев был признанным мастером, либо ориентирован на политическую ситуацию того времени, когда в свете событий 1905 года тема предательства была очень актуальна.

В статье предлагается автобиографическая интерпретация Иуды Искариота. В переписке М. Горького и А. Андреева мы находим свидетельства того, что обшение двух писателей по своей тональности, содержанию и даже форме очень напоминает те взаимоотношения, которые установились в рассказе между Иудой и Христосом. Может быть, Иуда Л. Андреева и есть сам Л. Андреев ?


SADOWSKA-GUILLON Irène
Srpsko, hrvatsko i bosansko pozorište - projekcije na francuskoj sceni

RES 77/1-2

Francuska pozorišna scena u principu ima nepoverenje u dramaturgije koje nisu anglosaksonske i nemačke. Otkriće balkanskih pozorišta u Francuskoj je novijeg datuma. Tragičan raspad i ratovi u eks-Jugoslaviji su mobilisali intelektualni i umetnički milje u vidu brojnih akcija protiv rata. Politički, etički i umetnički angažman imao je udela u otkrivanju zapadno- balkanskih dramskih pisaca. Miloš Lazin se potrudio da predstavi autore sa Balkana, režirajući njihove tekstove, pre « oficijelnih otkrića » tih tekstova. U cilju obogaćenja repertoara dramskim delima trajnu inicijativu pokazuje delatnost Kuće Antoan Vitez (Međunarodni centar za prevod pozorišnih dela) i « L’Espace d’un instant », koji kao kriterijum za izbor tekstova, pored estetičkih kriterija, uglavnom ima problematiku rata i njegovih posledica, identitet, političku i društvenu posleratnu transformaciju. Dominik Dolmije i Selin Bark iz izdavačke kuće « L’Espace d’un instant » su objavili više autora, među kojima dela Almira Imširevića i Abdulaha Sidrana iz Bosne i Hercegovine, Slobodana Šnajdera iz Hrvatske i Igora Bojovića iz Srbije i Crne Gore. Autor rada ukazuje na referencijalne režije u Francuskoj Vidosava Stevanovića Hotel Evropa i Slobodana Šnajdera lnes i Deniz (obe u režiji Miloša Lazina). U odnosu na Nemačku, u kojoj su drame Biljane Srbljanović doživele više scenskih postavki, njeno je prisustvo u francuskom pozorištu skromnije, zbog osobenosti francuske scene koja zahteva ekskluzivnost. Piše о recepciji njenih Porodičnih priča u režiji Andrea Vilmsa, Pada Žan-Kloda Berutija i Supermarketu Kristijana Benedetija, najavljujući parišku premijeru Profesionalca Duška Kovačevića.


SÉMON Marie
The last supper, a picture by the Peredvižnik Nikolaj Ge. Opposition between profane and sacred : Judas in the Byzantine Hymnography

RES 77/4

Describing the picture (the center of which is Judas, an enormous shadow facing the Christ), the A. stresses its inadequacy in relation to Ge’s sources (the Gospel) deprived of their sacred character. This provoked a scandal in Russian society (1863). The Orthodox party was shocked by the profanation of the « colossal event » (Dostoevskij), « foundation of Christianity » (Pogodin). On the contrary, the Peredvižniki (and the Radicals) admired it. Most of them were positivists and did not confess Jesus Christ’s divinity. In 1886, Tolstoj wrote a commentary for his disciple’s picture. The most important according to him was Christ’s love for Judas, His ennemy. In 1891, encouraged by his master, Ge painted a picture of Judas alone. Tolstoj wanted him to stress the feeling of pity for Judas. This kind of approach is in contradiction with the hymnography where predominates a repulsion for the avaricious « demon », etc. Certain critics of the time considered Judas as a religious nationalist, a sort of « Old Believer » of fanatic Judaism.

Yet is any kind of apology possible for a Christian who considers the traitor as a deicide ? Can an attitude of mercy and hope for his salvation exist ? Though the problem of his eternal destiny remains a mystery, Saint Isaac the Syrian — who had a great influence on Russian religious thinkers and especialy on Dostoevskij — prayed ‘even for demons’. There are ‘no limits to God’s mercy’, he insists.

However, the fear of becoming a Judas is typical of the Russian religious mind, and it may be due to the hymnography of the Holy Week reinforced by the prayer constantly repeated when the Holy Eucharist is celebrated : ‘I shall not give Thee a kiss like Judas’.

Looking nowadays on Ge’s picture, one might see in the gigantic shadow facing the Christ all the Judas who, during the Soviet persecutions, condemned to death millions of innocents (the novomučeniki), i.e. re-crucified Jesus. A Russian Judas ? Probably. The most dramatic figure of the Bible has deeply influenced the religious mentality and the culture issued from it.

SÉMON Marie
Тайная вечеря - Картина Н. Н. Ге мирское - Сакральное Иуда в православной гимнографии

Указывая на неточности картины по отношению к евангельским источникам, А. приводит цитаты из гимнографии Страстной недели и подчеркивает полное отсутствие в картине сакральных элементов. Это и возмутило православных критиков. Наоборот, Передвижники и демократы-позитивисты, не исповедующие богочеловечество Иисуса, восхищались ею. На самом деле, их больше интересовал Иуда, символ политического предателя, чем сам Христос. О « колоссальном событии » (Достоевский), т.е. Тайной вечере, они и не задумывались. В статье упоминается комментарий Толстого к картине Ге (толстовца). Писатель подчеркивал то, что, по его мнению, самое важное : любовь Христа к Иуде, врагу : « Жалко Иуду ! » Эту жалость Толстой просит Ге изобразить в другой картине : Иуда (Совесть). В гимнографии же Иуда вызывает лишь отвращение.

Среди критиков 60-х годов нашлись защитники Иуды. Он « не негодяй », а скорее напоминает старообрядца.

Однако, может ли христианин, исповедующий богочеловечество Христа, быть апологетом предателя ? Надеяться на спасение богоубийцы ? В статье упоминается учение о неограниченном милосердии Господнем св. Исаака Сирина, имевшего большое влияние на мыслителей ХIХ-ХХ веков и Достоевского. Святой молился « даже за демонов »...

Следует ли это отнести к православной гимнографии, а, тем более, к часто повторяемой молитве перед причастием ? - боязнь стать по примеру Иуды предателем Господним и, вместе с тем, упование на милосердие Божье одни из парадоксальных характеристик русского религиозного менталитета. В наше время взгляд на символику картины Ге меняется. Не изображает ли зловещая тень Иуды предателей, которые в течение советских гонений присуждали миллионы невинных жертв к смерти, тем самым, в облике новомучеников распиная Христа ? Самый трагический библейский образ стоит рядом с праведниками истории « святой Руси ».


SENKER Boris
Smrt u suvremenoj hrvatskoj drami

RES 77/1-2

« Suvremena hrvatska drama » u ovom izlaganju odnosi se na hrvatske dramske tekstove od početka 80-ih godina do danas, a smrt se u njima problematizira kao tema dijaloga, dramski lik, način razrješenja konflikta ili dramski svijet. Nakon što se prikazuje tradicija problematiziranja smrti u hrvatskoj dramskoj književnosti od moderne do kraja 70-ih godina, raspravlja se slijedom о odnosu suvremenih hrvatskih dramatičara spram samoubojstva kao manifestacije « volje za smrti », tretiranju Smrti kao dramskoga lika i odnosu između dviju ontoloških razina (« carstva živih » i « carstva mrtvih »). Ustvrđuje se što suvremena drama preuzima iz tradicije, a čime se toj tradiciji suprotstavlja. Drama Posljednja karika Lade Kaštelan ističe se kao najkompleksnija u analiziranom korpusu tekstova.


SIATKOWSKA-CALLEBAT Kinga
The novel by Karol Irzykowski ant the polish prose from the period between the wars. An unconscious legacy ?

RES 77/3

This thesis undertakes a comparative study of, on the one hand the henceforth mythical Pauba (1903), a novel by Karol Irzykowski, the eminent literary critic ; and on the other hand novels from the period between the wars by four famous polish writers : Nakowska, Witkiewicz, Schulz and Gombrowicz. Many ideas, that later flourished in literature originate in this allegedly forgotten and inaccessible novel. Both inspiration and similarities testify to the common interest shared by these five writers in the main European thoughts of the first half of the 20th century (Freud, Nietzsche, Mach). Through a study focused on narration, and more specifically the construction of the character of the novel, the work leads to an interesting idea about the role of literature with which all five writers seem to agree, even though each of them retains its own uniqueness. Pauba, considered by the Polish critics as a work that initiated textual autoreflection in that country, originates in the Romantic irony (Beniowski by Sowacki). After his novel was published, Irzykowski hardly came back to works of fiction, whereas he kept writing for his whole life various diaries that constitute an amazing example of autobiographical prose for that time. The novel by Irzykowski appears as amazingly « modern », and as one of the foundation stones of the Polish « modernity » – if not of the European one. A first translation in French of selected parts of the novel is underway ; it will be published together with some extracts of this thesis.


THOMAS Paul-Louis
Almir Imširević, Kad bi ovo bila predstava... : Nemogućnost ratne dramaturgije danas

RES 77/1-2

Najpre je pažnja na elementima koji prethode primarnom tekstu, zatim se razmatraju podela dijaloškog teksta na celine i situacije dramskog iskazivanja, narativna i diskursivna struktura, tematska i dramaturška intertekstualnost, leksička izotopija i teme, prostor i vreme, kao i teza i « atmosfera » pozorišnog komada. Dramski tekst je hipotetički doznačen naslovom komada koji je nezavršena, nedorečena kondicionalna rečenica, što dovodi u pitanje mogućnost da se on obrazuje kao pozorišna predstava. Postoje igra interteksta i interferencije semantičkih serija u žanrovskoj indikaciji, uputstvu pisca i napomenama. Lista likova mesa fikcionalni i referencijalni svet, obuhvatajući sve učesnike pozorišne predstave, od pisca do gledalaca. U tekstu podeljenom na tri dela, centralni deo komada čini priču stvorenu znalačkom igrom smenjivanja scena, i bez formalne deobe ona se razvija u intrigu. Jedan niz ulazaka je u službi glavnog lika, Ishaka, dok druga serija scena potpomaže njegovo ispitivanje, različitim verzijama istog događaja. « Reteatra- lizacija » se obavlja uvek novim nenadanim preokretima i kulminira dolaskom lika Almira Imširevića koji rastura stvorenu konstrukciju, tako znalački sagrađenu, otkrivajući da nije bilo nikakvog Ishaka. Dramske sudbine likova Hamleta, Sirana, kao i književnika Miroslava Krleže i prestolo- naslednika Ferdinanda održavajuju vezu pozorišta i rata i javljaju se kao tematska intertekstualnost, dok dramaturška intertekstualnost stilskih vežbi na način Rejmona Kenoa učestvuje u narativnoj strukturi komada. Leksička polja pozorišta i rata su prisutna u čitavom komadu, dok leksika kolebanja i negacija sa ključnom replikom autora kao lika « Ja ne mogu napisati dramu о ratu » dovode do pitanja o (ne)mogućnosti « klasične » ratne dramaturgije. Inače, ovaj komad Imširevića odbacuje klasične dramske kategorije lik, akciju i smisao.


VOJVODIĆ Radmila
Politički angažman, organska mučnina i sentimentalizam beznađa

RES 77/1-2

Autor ovog eseja je u dvostrukoj i dvosmislenoj poziciji - kao reditelj savremenik istovremeno je i izvan i unutar predmeta istraživanja. Istražujući na temama koje prakticira dramska književnost u vakuumu dezintegrisanog postkomunističkog ambijenta eks-jugo- slovenskog društva na razmeđu dva vijeka, razaznaje zanimljiva tematska ukrštanja i akcentuje specifičnu sračunatost dramaturške konstrukcije na angažman. Ovaj angažman prividno potiskuje zainteresovanost da mijenja svijet i svijest čovjeka kome se obraća, viđenje svijeta je formirano u sadašnjici nad kojom je autor zabrinut, koju ne razumije, u kojoj se ne snalazi, prema kojoj je u besperspektivnom otpora. Dramatičarev postupak « skalpel – olovkom » svjedoči о vlastitom vremenu i prostoru zagušenom politikom, obično postavljajući politiku kao objekt demistifikacije u pozorištu. Angažman koji koketuje s nemogućnošću angažmana kao strukturalni elemenat drame raspo- znat je kao osobenost ove nove južnoevropske drame. Za primjere su uzeti tekstovi : Otpad Ljubomira Durkovića, Cigla i Ptičice Filipa Šovagovića, Porodične priče i Pad Biljane Srbljanović i Cirkus Inferno Almira Imširevića.